LELE-JSKA JAMA

Opasna prolaznička poema             Ivana , Marije ,Jana, Martina…  ruke na licu

Umornim korakom vraćajući se domu svome  jedinom uzbrdicom u Kovačici ,puštajući misli da same lutaju u predstojećem  vikendaškom vremenu odjednom me preseče tupi zvuk udara metala  i čeone kosti o tvrdu podlogu trotoara na uglu Ulice Maršala Tita  i Nikole Tesle kod prodavnice –mesare  Suncokret . Biciklista ,čovek srednjih godina u punoj brzini uleteo je u neobeleženu rupu na sred trotoara . Ko bi očekivao rov na sred šetališta – biciklističke staze na ovako prometnom mestu . Izlomi se čovek ,izlomi se bicikl , prelomi  se jauk pitomim krajolikom . U trenutku sam osetio muku i bol u stomaku ,prepoznajući nenadanu bol koju je biciklista doživeo . Bacajući samar sa ledja koje svakodnevno nosam pritrčao sam nesrećnom biciklisti ,ispitujući pogledom rečima i  osećajem pogubne posledice upada u jamu na sred trotoara,gde svi biciklisti dodaju gas na nizbrdici koja vodi do centra grada. Čovek je klečao ,šakama pokrivajući lice, tiho psovao i jecao. Bicikl nije uspeo da ispadne iz rupe i točak ,u stvari Šarganska  Osmica  je virio iz rupe ne pomerajući se .Pomislio sam  ovo je jama koja jede bicikle i oprezno sam posmatrao jamu kao mungos koji prepoznaje opasnost . U trenu se stvoriše nekoliko prolaznika koje nisam odmah prepoznao u polumraku jer je ova raskrsnica godinama neosvetljena ,pomažući nesrećnom biciklisti da se digne  i  pomiri sa sudbinom da će se vratiti kući peške ,ugruvan ,izgreban ,nesrećan jer nije stigao onamo gde je naumio. Na svu sreću biciklista se nije izlomio i došavši k sebi polako kao pas podvijenog repa odšepao u mrak ,vukući ostatke malog bicikla sa sobom ,ponosito odbijajući pomoć vozača koji se ponudio da ubaci bicikl u gepek i odveze ga kući da na miru vida rane i procenjuje i popravlja iznenadnu glupu štetu .. Mi ostali koji smo izbegli vojničko uskakanje u rov , ostali smo na sred  trotaoara , nabrajajući sve jame  Kovačici koje postoje i na sred puteva i na sred trotoara . Nabrajanju nikad kraja . Jedna ogromna  jama koja je dugo zjapila na sred ulice Ištvana Bećara Pecaroša  samo 100 m niže mogla bi da proždere  omanji kamion . Čudo je da se ništa slično nije desilo i jami pored puta ili možda ja to ne znam . I koga sada da okrivimo za ovaj nemili dogadjaj koji siguran sam nije i neće biti jedini . U ovom svetu bez razuma izgubismo volju i da se žalimo . Ipak neka ova prolaznička poema bude opomena svima koji nam kopaju jame i ostavljaju bez obeležja da se izubijamo onako , potpuno bez razloga .

 Milo Hrćan

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s